Život na selu mnogima je danas pojam idile i bijega od užurbanog gradskog života.
Sela su danas većinom razvijena, imaju svu potrebnu infrastrukturu, dobro su prometno povezana s većim urbanim središtima, a osobnim automobilom u grad se može skoknuti za 10-ak minuta.
Iako se i danas stanovit broj ljudi na selu bavi poljoprivredom, ili barem hranu uzgaja za vlastite potrebe, na selu se danas može živjeti i bez takvih napora odnosno slično kao što se živi u gradu.
Sredinom prošlog stoljeća seoski je život ipak bio drugačiji, a o tome kako se nekad živjelo u Koprivničkim Bregima ispričala nam je baka potpisnika ovih redova Đurđa Grobenski koja je u jednom bregovskom kvartu živjela do 1966. godine.
– To je bio pravi selski život, na polju, po livadama, po šumi… Za 1. maj je bilo toplo, bosi smo hodali po zemlji i sadili krumpire, krajem meseca smo išli na livade. Stariji su kosili seno, a mi deca smo zubačili, kupčeke slagali, stali pred krave dok se voz nametal – započinje svoje prisjećanje.
Neke su stvari bile luksuz
U to vrijeme nisu svi imali konje pa su se u kola mogle upregnuti i po dvije krave.
– Naše su se zvale Beba i Lisa. Uvek sam na livadu išla s bakom, a v šumi su se brala drva. Kak je vetar puhal je stepel suhe grane, onda smo mi deca to skupljali i nosili doma kaj smo kurili – priča baka i dodaje kako je meso u to vrijeme bilo luksuz.
Koprivnički Bregi su imali električnu energiju, ali stanovnici hladnjake nisu imali do kasnih 60-ih pa i 70-ih godina.
– Kakav frižider. Dok su bile kolinje, meso se napacalo, speklo i delo se v mast i to je držalo celu godinu. Nekad se meso nije jelo svaki dan nego v nedelju i za svetke. Neka kokica, juhica – govori i kaže kako su ljudi sve potrebno imali u svom dvorištu pa je tako njezina obitelj imala krave, dvije svinje koje su se hranile za zimu, kokoši i guske.
Onima koji nisu rođeni Bregovci danas je manje poznato kako su ulice imale svoja imena. Baka je iz kvarta poznatog kao Zlaka, a tu su još i Trnovec, Baštara, Novo Selo, Sokak, Kardok.
Seoski je život nekad baš kao i danas najdraži bio djeci jer dok nisu pomagala oko poslova, mogla su se bezbrižno igrati.
– Dok nismo delali smo se igrali. Ja sam imala sreće jer je moj tata bil vani pa nam je donesel badminton jer toga nije bilo. Onda mi je donesel hulahop pa sam to nosila v školu svaki dan pa smo se tam igrali – ističe.
Spomenuta škola izgrađena je u vrijeme kada je baka kretala u prvi razred. Prije toga su neki razredni odjeli bili iznad današnjeg dućana i u vatrogasnom domu.
Sve se dijelilo
Osim toga, Bregi su tih godina imali štošta, a čega danas više nema.
– Nekad je bilo svakaj u Bregima, vatrogasni dom, crkva i škola su i danas, bil je jedan drugi dućan, imali smo poštu, brijačnicu, pekaru, kod Benkovića se pekel kruh i žemljičke. Bil je i mlin – priča nam.
Dodaje i kako je u to vrijeme na selu bilo mnogo djece, a svi mještani međusobno su dijelili ono što im je bilo potrebno.
– Dosta je bilo dece, baš tam u Zlaki. Svi smo se poznali, išli smo jedni drugima. Mi prvo nismo imali ni bunar za pitku vodu pa smo od susede nosili vodu jer su oni imali zidani bunar – kaže, a spominje i kako je na selu bilo normalno da obitelji imaju nadimke koji nemaju veze s njihovim pravim prezimenima.
Iako njezina obitelj nije imala neki posebni nadimak, nekih se nadimaka još sjeća.
– Baka je imala nadimak, nju su zvali Sinjerčeva Dora, mislim da je to bilo po dedi, još i dan danas je tak. Pa onda Žifkovi, Žužini – govori.
Osim osnovnih potrepština, mještani su dijelili i tehnološke novotarije.
– Imali smo radio i prvi televizor v Zlaki pa su susedi dolazili i gledalo se. Došli su ljudi, navečer se lepo sedelo pa se televizija gledala, to je bilo čudo. Posle smo imali i frižider i gramofon. Lepo nam je bilo, pogotovo za decu. Krajem 60-ih godina je već tam bilo i igalište. Sećam se jedanput da sam išla na utakmicu jer je igral ženski nogometni klub, a bila je jedna igračica Maca Maradona koju su uspoređivali s Maradonom. Čini mi se da je ona i danas još živa – sjetila se baka.
Iako se naporno radilo, bilo je i zabave poput proštenja na Rokovo, novogodišnjih zabava ili zabava za Dan republike.
Na posao – biciklom
Koprivnčki Bregi su od Koprivnice udaljeni otprilike sedam kilometara, no baka kaže kako se u to vrijeme nije često išlo u grad niti u dućan.
– Nije se puno išlo u dućan. Išel si dok nisi imal sol, šećera, germu jer se nekad kruh doma pekel i ak ti je kaj trebalo za kolače. Drugo smo imali svoje. Mast smo imali pa nismo trebali ulje kupovati. Sećam se da je baka uvek koštice od tikve spremala pa smo Flacovima išli jer su imali stopu kaj se to tuklo pa je onda ona to pekla. Bolfekov mlin je bil tam iza crkve. Neko je imal i mlin kaj se mlela kuruza pa su se žganci delali. Sve je bilo domaće, organsko. Sve smeće si hitil na gnoj, nije bilo plastike. Mast i meso se spremalo u emajlirane posude, v kiblice. Mleko se nosilo v mlekaru, bila je tam v Trnovcu na raskrižju kak se ide prema groblju. To je bil neki Rus koji je otkupljival mleko i radil sir. Birtija je bila Benkovićeva i uvek je za Rokovo kod njega bila zabava. Ambulantu nismo imali, nego je kasnije bila v Glogovcu di je i sad. Bil je Marinović Šime doktor, on je z Brača došel tu – prisjeća se.
U Bregima postoji i željeznički kolodvor, no vlakova koji voze u grad nije bilo previše pa se na posao išlo pješke ili biciklom.
– Ako je bilo lepo vreme išli smo biciklom, a ako je bil sneg onda peške, a trebalo je više dva sata. Nije baš bilo veza vlakom. Ak si išel vlakom, išel je nekad posle tri ujutro. Trebal si se dići prije da stigneš na stanicu pa na vlak, a od šest ujutro se delalo. Tak da je bolje bilo iti peške ili biciklom – priznaje.
I danas su Koprivnički Bregi živo selo koje je dobro povezano s gradom, no baki je žao što pravi seoski život općenito sve više izumire.
– Nažalost selo danas izumire. Starih nema, mladi idu u grad, ko je ostal ak ima jedno dete, dva već je pitanje. Nažalost je sve manje ljudi – zaključuje.
