Na prvi pogled samo jedno u nizu dvorišta u Draganovcu, ni po čemu posebno. Ograda, prilaz, terasa, pravi seoski pas koji pokušava biti opasan kada ulazite, ali vidi se na njemu da samo glumi. No, ipak je posebno, barem za ljubitelje piva.
I to pravog, domaćeg piva kakvo danas kuhaju još samo entuzijasti kao što je Matija Hemetek. Dvorišna zgrada kraj kuće ispunjena je mirisom ječma i hmelja, a kroz paru se može nazrijeti svojevrsna radionica koja ispunjava ulogu i malog skladišta, ali i minijaturne hobističke pivovare. Jedan kotao, peć na drva na kojoj se grije voda, nekoliko instrumenata za osiguravanje nužne preciznosti pri kuhanju piva i par improviziranih pomoćnih alata. Sve što je potrebno.
– Krenem oko pet ujutro i u 12 sam gotov. Dobijem oko 90 litara u jednoj “turi”, kada nestane, radim opet. Za mene, prijatelje, obitelj, rođendane, sasvim dosta – vedro objašnjava Hemetek.
Hobi pivarstva nije bio ljubav na prvi pogled, trebalo je proći mnogo vremena od prvih koraka do zlatnog aromatičnog pića koje danas zna napraviti.
– Prvo sam kupio pivski set koji ima gotov slad. To je stajalo tri godine. Zanimalo me kuhanje piva, ali bojao sam se kako ću osigurati potrebnu sterilnost koja je nužna za pivo. Ako se onečisti kakvom bakterijom, sve “ode vrit” – prisjeća se on.
No, jedan dan je ipak prelomio i počeo i tako je sve krenulo. Danas više ne kuha s gotovim sladom, što bi bilo brže i jednostavnije, nego radi sve od samog početka i precizno kontrolira svaki korak procesa. Za svoje potrebe nabavlja ječam, hmelj, kvasac, pribor, opremu. Pivo drži u bačvicama, takozvanim “kegovima”, ali ga i flašira. Kako boca ne bi bila prazna i dosadna, odlučio je dizajnirati i prigodne vizuale. Tako je nastala “Draganovčanka”, njegovo pivo sa zabavnom i osebujnom etiketom koje bi bez problema moglo privući kupce da se nalazi u trgovinama. Ipak, pivara iz Draganovca to ne zanima. Ulaganja za komercijalnu djelatnost bila bi prevelika, a užitak bi se izgubio.
– Mislim da mi to više ne bi bio gušt. Čim se ti obvežeš na jednu recepturu, na jednu količinu alkohola koja stoji na etiketi, moraš sve podrediti tome. A to onda više ne bi bilo to – smatra Hemetek.
Zato u svom kućnom pivarstvu maksimalno iskorištava slobodu koju ima i kuha stilove piva prema trenutnoj inspiraciji. Nekad je to Kölsch, nekad Helles, ponekad Pilsner ili kod nas najčešći Lager… Kako ga pivarska muza nadahne.
Iako je hobist, tijekom razgovora brzo postaje jasno da svom hobiju pristupa itekako ozbiljno. Stručnog znanja mu ne nedostaje, bilo da je riječ o procesima vrenja, fermentacijama, vrstama sirovina i načina na koje reagiraju pa do pažljivog održavanja temperature u kotlu. Čak je sam i izradio bačvu za vrenje pod pritiskom jer takve kakvu je želio nije bilo u prodaji.
– Sve sam sam učio, nisam imao ničiju pomoć niti sam ikoga poznavao tko kuha pivo da me uputi u to. Internet i učenje na greškama – objašnjava Hemetek.
Rezultatima je zadovoljan, no priznaje da nije uvijek bilo tako.
– Nije to pivo bez mane, bilo je tu svega i svačega. Bilo je isprobavanja, eksperimentiranja, bacanja, izlijevanja piva… Da ne bacimo, jednom smo čak i pekli rakiju od nje – kroz smijeh će on.
Na kraju krajeva, ostaje ono najvažnije bez čega se nitko ne bi bavio ni najjednostavnijim hobijem, a kamoli nečim kompleksnim poput kuhanja piva – ljubav prema onome što radiš.
– Moraš imati volju, a dalje je sve jednostavno – zaključuje Hemetek.
